Sasvim običan dan

Juče sam ustao rano ujutu, iako sam predhodnu noć legao u 3,4 što znači isto rano ujutru. Ali nema veze iz nekog razloga dobro sam se osećao. Imao sam i razloga da ustanem, jer osim što tražim posao, završavao sam neke poslove po gradu. Igrom slučaja prolazio sam pored moje srednje, a to je Elektrotehička, u Futoškoj ulici. Istina često prolazim pored nje, ali ovog puta sam rešio da uđem. Ono što kažu, prošli su me neki žmarci, i osećanja, nije baš tako u mom slučaju. Mislim da te osećaje ljude sami sebi nametnu, da bi se osećali živi. Valjda.

Kad sam ušao u dvorište pokušavao sam da se setim šta je gde stajalo kad sam ja išao u školu. Video sam da fali jedna drvena bandera koja je stajala na sredini dvorišta. A zapamtio sam je jer sam u nju zvizno glavom u prvoj godini, dok sam zijao u jednu curu. Malo đaka je bilo u dvorištu, bili su časovi u toku. Došao sam do učionice gde je moj razredni držao praksu. Jedan od retkih profesora koji je ostao u školi a da ga ja poznajem. Čujem glasove, ali kažem sebi pokucaću, kad sam već tu.

Dobar dan profesore, u prolazu sam pa čisto da se javim. Čovek se obradovao, odmah dođe do mene i pruža mi ruku, i obraća se razredu. Šta mislite, jer sam mu zapamtio prezime, Milovanović jel tako? Jeste. završio si ovu školu pre 11, 12 godina. 97-me profesore. Izađemo na hodnik i pričamo. Ipak je prošlo dosta vremena, pa smo imali i o čemu.

Pitao sam ga između ostalog kakvi su mu đaci, jel ga slušaju. Mi smo bogami morali. Proviri on kroz vrata, i pita koliko ste imali jedinica? Jedan viče. Srbija i pokazuje prtom tri. Jel ima bar jedan sa manje? Ima pokazuju prstom na svog druga, i smeju se. Ništa ne uče, ti znaš da je kod mene obavezna sveska, i mantil? Znam. Jedan samo piše, i donosi mantil redovno. A ni ja ne mogu da budem onoliko strog koliko bi želeo. Ne daju mi, Učenici danas imaju mnogo veća prava nego ranije. I tako jada mi se profa, i tako završimo, razmenimo telefone i pozdravimo se.

Setim se ja da uveče treba da bude vanredna proba na folkloru za nas nove, da bi brže ušli u štos. Kad sam otišao tamo i odigrao to što mi je trebalo, predloži meni naš harmonikaš, što ti ne bi ostao. Sada će imati probu, ovi veterani, pa igraj malo sa njima. Što da ne brate, ostaću.

Nije ih bilo mnogo, ali kad su počeli da ulaze, gledaju me belo, ko je ovaj. Ali brzo su me prihvatili, nije im smetalo što po godinama mogu da im budem sin. Kad se završila proba vidim propuštene pozive, i poruka od druga, kakvi su ti planovi za večeras? Ništa nazovem ga i dogovorimo gde da se nađemo. Mrzelo me da se vraćam kući, da se tuširam. Kontam valjda se nisam puno oznojio da smrdim. Otišli smo kod drugarice u stan, i pričali do 2, pola 3 ujutru. I tako. Moj jučerašnji dan je trajao duže od 24 časa, ali je prošao kao sekund.

Pozdrav, svima, koliko vas ima.

Vic

Je znate onaj vic kad umru srbin i hrvat, i njihove dođu kod Boga normalno. I kaže njima Bog vas dvojca zbo svega što ste uradili zaslužujete da idete samo u pakao. Pogledaju se njih dvojca, šta je tu je. Pa kaže opet bog, e ali možete da birate. Ako hoćete možete u istočni, ili zapadni pakao.

Koja je razlika, pita srbin? Bog odgovara, u zapadnom paklu, svako jutro treba da pojedete po jednu kašiku govana, a u istočnom po jednu kofu govana.

Hrvat kaže, znate kak, mi smo uvek nekako bili bliži zapadu, ja ću u zapadni. Srbin kaže, moj narod je uvek bio naklonjen istoku, neka bude tako i sada. Idem ja u istočni.

Nađu se srbin i hrvat posle godinu dana, pa pita srbin hrvata. Pa kako je tamo kod vas? Hrvat odgovara, ništa ustanemo svako jutro, daju nam po jednu kašiku govana, i to je to. A kako je kod vas, pita hrvat srbina, uz osmeh.

Srbin odgovara, pa znaš kako, jedan dan pokvari se kamion sa govnima, drugi dan nema kašika, treći dan nema kofa, i tako redom ja za ovih godinu dana još nisam okusio govno.

Ludo i brzo 2

Posle toga, nailaze dva cigančića. Dobro možda imaju 20-tak godina, ali su niski. Pijani, jedva stoje. Priđe meni jedan od njih i kaže, bato jel onaj tamo voz ide za Suboticu preko Novog sada, Ne znam druže kažem ja njemu, sad će da prođe ovaj kondukter pa ga pitaj. Pa gde je on majku mu, fiju, fiju (zviždi) okreće se oko sebe, i gleda. Ispostavilo se da je to voz za NS, koji je stajao tu već pola sata.

Glas razuma sa razglasa kaže, voz za NS stoji na 9-tom koloseku, polazak u 22.55. U to trenutku je bilo 22.50. I šta ću, brzim hodom stignem do voza i uđem. U vagonu skoro pa nikog. Bili su ova dvojca, Đoša i Špic, u nekoj varijanti.

Uđem u prazan kupe sednem,i čujem glasove. Ovu dvojcu jadnika legitimiše neki pandur. Verujte, kad sam ih ugledao poželeo sam da putujem sa njima. Neko bi rekao ti si lud, a meni su se činili zanimljivi. Možda su mi nešto stavili u onaj čaj čto sam pio, al čisto sumnjam. Ma jednostavno sam se lepo osećao.

Aseinović Selim, čujem kako pandur javlja svom kolegi, otac Muslija. A ti, pita ovog drugog, gde ti je lična karta. Kume tebe pita, kaže mu Selim. Nemam. Kako se prezivaš, pita ga pub? Iseinović. Kako bre, na to će pub. Pa Milenković i Milanković, to ti je u našem narodu isto. Ja se smejem i ne verujem. Daj bre ti ga ispitaj, ja ovog ništa ne razumem. Kaže pandur svom kolegi. Ma izbaci ih. Tako i bude. Na sledećoj stanici, izašli su moji prijatelji Đoša i Špic.

Naiđe kondukter, da proveri karte, ja mu pružim kartu i pitam ga. Jel mogu ja ovde da pružim nogare? Nemoj druže molim te, ako naiđe inspekcija, skinuće mi 10% sa plate. Možeš se izuti, pa onda. Nema frke druže, velim ja. Opet sam odspavao jednu partiju, i evo me. Sve najlepše društvo, do skorog viđenja.

Ludo i brzo

Dobro veče dame i gospodo. Upravo sam se vratio iz Beograda. Sad se neki od vas pitaju odkud ja u Beogradu. ne brinite nisam išao da demonstriram, niti na neku jogurt revoluciju. Jednostavno mi došlo, napravio sam nekoliko sendviča, uzeo ruksag, stavio još neke sitnice za koje sam mislio da će mi biti korisne na ovoj jednodnevnoj ekskurziji.

Tačno u 18.05, voz je krenuo sa stanice, najavio sm se nekim ljudima čisto da znaju da dolazim, pa ako imaju vremena da se vide samnom, odlično, ako ne opet dobro. Kad sam ušao u vagon, tražio sam mesto gde ću biti sam. Prijatno sam putovao, čak sam i odspavao jednu partiju. Moguće da sam i malo hrkao, jer kad sam se probudio devojke koje su sedele na sedištima ispred mene su se okretale i nešto kikotale. Ništa, uzvratio sam im osmeh i to je to.

U BG sam stigao negde oko 20h, a na stanici me je dočekao prijatelj kojeg sam upoznao preko jednog foruma o književnosti koji obojca posećujemo. Jedva sam ga prepoznao, sa tom kapuljačom izgledao je kao Eskim. Ali dobro bitno je da smo se mi našli. Šetali smo, pričali, pa je on predložio da negde sednemo da se ugrejemo. Meni sve jedno, što se mene tiče mogli smo da nastavimo da šetamo. Seli smo u neki kafić, u stvari to je kako on kaže klub, u podnožju bioskopa. simpatično mesto, a nije ni skupo. Pričali smo o svemu. Imao sam tri sata vremena do povratka u NS, a prošlo mi ko sekund. Otuda ono, sve što je lepo kratko traje. U svakom slučaju prijalo mi je.

Posle toga me isprati čovek do stanice, pozdravimo se, u nadi da ćemo se uskoro videti. Dok sam čekao voz, izvadim ja one sendviče, u tom trenutku sam imao još pola sata do polaska. Prilazi mi jedna starija žena, primetim da nešto hoće, ko veli ajde da je saslušam. Tražila je nešto što nisam ni u snu očekivao. U tom trenutku sam stajao kod prvog perona, računajući, da će voz sa tog mesta da krene, Jer ona žena na šalteru nije imala pojma, veli kad stigne voz, objavićemo. A na tom mestu ima neka mala, kupola.

I žena meni kaže, izvinite jer možete da budete tu a da se ne okrećete, znate ja tu vršim nuždu, pa da mi ne bude neprijatno, a i vama jer jedete sendvič. Sreća pa sam ja taj sendvič završavao, pa nisam ni morao da pojedem taj zadnji zalogaj. Kad je žena završila to što je radila, dođe do mene i kaže hvala. Kažem nema problema.
Nastavak u sledećem postu.

Leva noga

Kao prvo pozdrav, da ne bude da sam nekulturan, kao drugo moram da vam se izjadam, pao sam danas na ispitu iz vožnje. Od jutros sve mi je krenulo kao da sam ustao na levu nogu.

Jutro sam stigao na poligon negde oko 8, iako mi je instruktor rekao da ispi počinje u pola 9. Iskoristio sam prevoz kolima jer je moj mlađi brat išao na posao mada, mada bolje da nisam, jer je počeo opet nešto da se pravi pametan. A kad god se raspravljam sa njim budem posle toga nervozan, makar malo, a u ovakvi prilikama složiće te se i to malo je mnogo.

Uglavnom kad sam stigao na poligon , imao sam šta i da vidim. Gomola ljudi koji treba da polažu, isto kao i ja. Kad je došao red na našu školu, instuktor pita ko će prvi? Gledam ostale, bila je jedna devojka i još tri momka. Svi se nešto nećkaju i ćute. I ja šta ću pitam prvo devojku, iz kurtoazije, da li hoće možda ona. Odmahuje glavom , neće. Ništa ja kažem Boško ja ću.

Skidam jaknu jer mi je teško da vozim sa njom. Pitam jednog člana komisije koji je sedeo na zadnje sedištu, ja se izvinjavam, jel mogu da ostavim jaknu tu kod vas? Brate on me gleda kao da sam mu rekao profesore aj nemojte mi postaviti teška pitanja, ili nešto slično. Mislim se brate pa nisam te pojeo. Skonta to Boško moj instruktor, i reaguje isto sekunda Marko daj jaknu evo ovaj momak će ti je pričuvati. Dobro.

Sednem konačno u kola. Boško mi kaže, upali auto, išaltaj na prazno, i drži nogu na gasu da se motor zagreje. Znate to je jugo, istna nov, ali ide na plin. Sene Boško pored mene, i kaže ubaci u brzinu, krećemo.

Došli smo do mesta, gde treba da radim lastin rep. Instruktor kaže ajde. I ništa krenem ja da radim. A meni malo frka, al dobro. Išao sam jako polako. Nekako ja to odradim, i kažu ajmo dalje na parkiranje. To sam uradio perfektno, a iskreno najvi še sam se toga bojao. Budala. I sledeće, idemo u saobraćaj. I dođemo do raskrnice, i čekam da prođu ostala vozila koja se kreću putem sa prvenstvom prolaza.

Bilo ih je dosta, i svi prođu samo jedan kamion stao, i čeka ugledao je mene pa eto da mi ustupi, prolaz. Bolje da nije. U isto vreme kad sam odlučio da krenem , instruktor mi mahne prstom idi. E tu sam uprskao, jer sam pri skretanju, išao malo levo desno, jeste to sitno, ali primetno. Odradim još neke radnje, koje su mi rekli. I vratimo se na poligon. To je to. Kažu mi izađi pa ćemo ti saopštiti. E reko, čim vi tako, ćorak. Tako i bi.

Pitao sam zašto, a on se čudi, još pitaš. Ja kažem čekajte, oću da mi kažete gde sam sve pogrešio. Ljudi šta je sve on meni pripisao. Al al dobro sve jedno ošino sam, I uopšte nisam nervozan zbog toga (smajli). Sledeći izlazak na ispit mi je za nekih 15, 20 dana. Nadam se da će onda biti više smajlija (smajli).

Dan posle požara

Pozdrav dobri ljudi. Danas sam se posle duže vremena video sa dve dugarice, naime nekad smo išli zajedno na folklor. Sedeli smo u jednom kafiću u Laze Telečkog. Tokom razgovora jedna od njih počne da priča o požaru koji se desio sinoć. A ja je prekinem, jer nemam pojma o čemu priča. Iskreno rečeno nisam ni mogao da znam jer sam igrao riziko do četiri ujutru u jednom stanu sa društvom, sa kojima igram folklor. Napolju su mogle padati bombe, mi ne bi znali jer smo se toliko udubili.

A ona će na to, pa Marko ti ne znaš, u kafiću preko puta onog u kom smo sedeli, izbio je požar u kom je poginulo sedam ljudi, a troje je povređeno. Istina kad smo prošli pored tog mesta primetio sam da su zatvorili prolaz, ali nije mi padalo na pamet takvo zlo.

Ajde da je to jedina stvar, kad smo se razišli krenuo sam kao po običaju u šetnju, i imao sam šta da vidim. Ispred gradske kuće, izbili su nemiri. Kasnije sam saznao da su razbijeni prozori na meku, i na jednoj pekari. Sad sam kući. Nadam se da je to sve što mi se desilo, i da je dosta za danas. Dobro nije se meni konkretno desilo, ali opet smo deo svega toga, ako makar samo i mislili o tome.

Laku noć ljudi.

Yahoo

Društvo ja položio. Doduše ostaje mi još vožnja, ali nema veze, lep je osećaj. Ako mislite ići napolje dobro se obucite, hladno je ali ipak lepe žene prolaze kroz grad. Ostanite mi vedri i nasmejani, pa se čujemo uskoro

Dan pre ispita

Što beše daleko došlo blizu, ovo je ispit koji sam odlagao 10 godina, naime u pitanju je test
za vozački. Malo sam nervozan povodom toga al nema veze, verujem u sebe kao što verujem i u vas.
Al da vas ne davi sa tim, večeras je jako lepo u Novom Sadu, iako je hladno nije me mrzelo da
prošetam svoju rutu od 15-ak kilometara. Ne znam da li neko od vas to praktikuje, ali verujte mi
jako se dobro osećam posle toga. Već posle petog, šestog kilometra, sve vam se čini ok, i sve
što vam se desilo u toku dana bilo dobro ili loše, sagledaće te smireno. I tako želim i vama da
doživite svakog dana taj mir, šta god da radite.

Update

Pozdrav dobri ljudi, nisam se javljao neko vreme, ali to ne znači da ne mislim na vas. Bavim se raznim stvarima. Krenuo sam ponovo na folklor, ali ovog puta u AKUD “Vila”, i mogu vam reći da sam jako zadovoljan, ljudi su super, i odmah su me prihvatili. E da uskoro treba da polažem vozački. I tako, svašta nešto, čitam pišem, ima me svuda, najmanje kući. Sad kad imam svoj računar moći ću češće da vam se obraćam.