Pre svega propustio sam da vam kažem još jednu stvar, koju sam možda više krio od sebe nego od Vas. Naime, moj mlađi brat kada je uzeo poklon u ruke, nije se ni zahvalio kao čovek, možda će neko reći kakav si to pričaš tako o svom bratu. Nije ni to ono što me je povredilo, nego možda pre nekih pola sata, kuca on na vrata moje sobe, i veli: ” ej znaš ovaj fotoaparat, ne može da snimi ton, jel imaš još uvek račun, ja bi ga zamenio i doplatio za neki bolji.
Iskreno osećao sam se kao popišan, kao da je pljuno na poklon. Mislio sam da mogu da držim to u sebi, i da pregrmim. Ljudi nije to neka obična svađa između dva brata, pa se ja sada vama žalim i tome slično. Sad mi je jasno kako mizgleda, odnosno kako se ljudi osećaju kada meni nešto nepromišljeno izleti. Jedino mogu da obećam sebi da ne radim takve stvari, ili da ih radim sve manje i manje, jer ne želim nikom da se tako oseća.
Nadam se da i vi kao i ja smatrate da je poklon nešto emotivno, pokloni se daju od srca, a ne iz novčanika. Isam imam nekoliko takvih sitnica koje su mi poklonili prijatelji. Te stvari će me uvek podsetiti na njih i na neke lepe uspomene, stvari kojeima ste se zajedno smejali i slično.
Mislim da to nije dobro što radi, ne zbog mene, i zbog toga kako se sad osećam nego zbog njega samog, brat mi je. Voleo bih da je drugačiji, ali neko mi je jednom rekao, braću, roditelje, i rođake ne možeš da biraš, možeš da biraš sa kim ćeš da se družiš.
Sju, kako može da bude takav, nadam se samo da neće nekom drugom takve stvari radit. Ali dobro njegov život on treba da živi, njegov fotoaparat, dobio je i račun pa neka ga menja. A kada je video da je račun iz Rodić-a, pljas lupio se po čelu. Trebao sam ga pitati i gde da mu kupim poklon. Eto ljudi odo ja da spavam, želim vam sve najlepše, a mom bratu neka je Bog u pomoći.
Постови
0 коментара:
Постави коментар