Pozdrav drustvo, pre neki dan je bilo mesovito drustvo kod mene. Napravili smo sedeljku, neki od njih su se vec upoznali pre nekog cini mi se letos. Neki su se sreli tek sada, ali u svakom slucaju mislim da smo se lepo druzili.
Koristim ovu priliku da vam pozelim sve najlepse u Novoj godini, isto tako zelim vam da je lepo docekate veceras, gde god da idete.
Sinoć sa početkom u 21.30 održala se žurka koju orgaizuje škola engleskog jezika "Lingua" svake godine u Rout 66. Bilo mi je jako prijatno, pogotovo što nisam odavno đuskao. Svi su bili dobro raspoloženi i veseli.
Pozdrav raja kako ste.
Moram da vam se pohvalim, danas posle tačno godinu dana kako sam diplomirao, odbranio sam svoj prvi seminarski. I to ne sa malom ocenom 9-kom. Imao sam tremu kao pred prvi dejt. Kasnije se ispostavilo da je bila pozitivna trema, jer sam jedva čekao da se desi. Ne kao u neko prošlo vreme kada sam bio student, to tek sada mogu da priznam sebi kada sam često odlagao da izađem na ispit. No najvažnije je da sam probio led.
Želim i vama da se osećate kao što se ja osećam danas, euforično.
Društvo da vam se pohvalim, evo posle skoro godinu dana, konačno sam danas primio diplomu. Dodela je počela jutros u 9 sati. Bilo nas je negde oko 400 u amfiteatru koji smo čekali da primimo diplomu. Sreća ba su me prozvali posle otprilike 2 sata, ali nema veze bilo je fino videti se opet sa starim kolgama.
Sinoć smo posle dužeg vremena, moja devojka Goca i ja išli u malo dužu šetnju. U stvari to za mene i jeste prava šetnja kad pređem bar blizu 10 Km. Skoro da sam zaboravio kako je dobar osećaj. Uvek smo u nekoj frci, i negde žurimo. Interesantno kako jednostavne stvari mogu da vam poprave raspoloženje, i oslobode loših misli. Niste ni svesni da ste ih imali dok ne počne glava da vam se prazni.
Kao i uvek većina ljudi se sjati u centar, ali nisu ni svesni da je prava stvar šetati mestima gde nema mnogo ljudi. Tek tu možete da se opustite i čujete svoje misli.
Da ste kojim slučajem prošli kejom, videli bi ste da nema nikog. Kakav prizor, kej koji je u isto vreme pre samo mesec dana uvek pun ljudi.
Pre otprilike godinu dana kad sam negde oko 4 sata ujutru prolazio tuda, negde na sredini šetališta video sam lep prizor. Ispred mene se rađalo sunce, a iza mene je još uvek bio mesec. Siguran sam da ovakve i mnogo lepše stvari čovek može da doživi, tek kad je na mestima gde može da se opusti, u suprotnom one samo prolaze pored njega.
Ne znam kako vi ali ja u poslednje vreme idem od rođendana do rođendana, i od slave do slave. Ovog puta išli smo kod mog prijatelja Nemanje. Njegova porodica baš drži do običaja, tako da je kod njega bilo kako naš narod kaže sve po redu. Kod njega je uvek topla atmosfera, i on se uvek trudi da vas ugosti kako treba. I nadam se da je svakom lepo kao nam, samo da je vako svaki dan...
ovo je trenutak kad sam zvanično pred svedocima napunio 30 godina
Tadić i Tuba
popravljanje opreme za duvanje svećica
Pozdrav društvo, nešto me je zezao komp, ali evo konačno i nekih sličica.
Drugari, kao što vidite prebacio sam blog sa wordpressa na blogger. Bilo je nekoliko razloga za ovo, ali na kraju je pobedila jednostavnost i brzina korištenja. Trenutno dogovaram sa ekipom kod koje zakupljujem domen da prebace podešavanja ovamo, kako bi i adresa cimoxblog.com uskoro proradila. Kao što možete da vidite, svi tekstovi su prebačeni pod originalnim datumima, ali na žalost, vaši komentari su ostali na staroj lokaciji...
Ej društvo kako ste, ustvari mene ovih dana stalno pitaju kako se osećaš sada, kad si ušao u četvrtu deceniju. Bah ne moraju baš da me na to podsećaju, ali bez obzira na sve mislim da se jednako znojim kao i kad sam imao 20, pa se tako i osećam 
U to ime, douše dan kasnije, organizovao sam malo okupljanje. Žao mi je što nisu došli neki ljudi koje sam zvao. Meni je bilo lepo, posebno kad sam video da su ostali dobo raspoloženi i nasmejani.
Od mojih roditelja sam dobio jedan od najlepših poklona, a to je podrška, mojoj odluci da upišem master studija na mom, faksu.
Osim toga, novo je i to da više ne radim u firmi kojoj sam radio 6 meseci. Jednostavno nisam sebe tu našao, i poslednjih dana sam išao na posao kao na streljanje. Zahvalan sam bez obzira na sve mom sada već bivšem direktoru, pre svega što je baš mene izabrao od onolikih kandidata. Ako ništa drugo ovde sam stekao iskustvo zlata vredno.
Ovom prilikom bih i da vam ukažem na nešto novo što možete da vidite preko vaših monitorana adresi. serbianbloggers.info koji prikazije tekstove sa raznih blogova i reklamira ih, a ima i forum gde blogeri mogu da se druže.
U četvrtak negde oko 7.30 h, zazvoni meni mob. Pogledam poznat broj, alo Nemanja je, čuj kakvi su ti planovi za sutra? Nemam ništa naročito. -Idemo za BG. Petak ujutru, prekrstili smo se pa krenuli. Išli smo starim autoputem preko Inđije, sve rupa do rupe, vetar nam je duvao u šoferku, sve u svemu idealni uslovi za putovanje. Sve i da smo hteli, s obzirom na okolnosti, nismo mogli da idemo brzo. Bio je interesantan prizor kad smo prošli pored dva saobraćajca sa meračem, koji su nas pogledali kao da smo prošli na klaviru.
Stigli smo nekako do ulaza u Beograd i više smo vremena proveli dok nismo došli do lika koji je trebao da nas vodi na odredište. U pitanju je moj imenjak, koji je kao i Nemanja, član foruma ljubitelja Renoa 4, renault4serbija.com, koji je pokazao dobru volju iako nas prvi put vidi u životu.
Mesto gde smo išli se zove Leštane. Ostavili smo šasiju i dogovorili da dođemo oko 2. Da sam znao da dolazim u Beograd, i da ću imati toliko vremena najavio bi se ljudima odnosno članovima foruma Eniaoyah, da se vidimo. Zvao sam ih sve redom ali na žalost nije niko mogao da dođe jer su bili zauzeti. Šetali smo po BG, i u neko vreme smo seli u restoran Sunce, Dom omladine. Za one koji ne znaju tu se svakog dana iznosi posna hrana na švedski sto.
Kad je došlo vreme, krenuli smo, e usput smo imali šta i da vidimo.Mislim da je to bilo na bulevaru Kneza Miloša, pukla je cev kanalizacije. Baš interesantan prizor, svuda je bilo vode da se nisu videli točkovi od automobila.
Konačno negde oko 14h, bilo je sve gotovo, stavili smo ponovo šasiju na krov. Majstori gledaju kako Nemanja vezuje čudo, i vele: Jeli, jel bilo murije kad ste dolazili? Jeste, veli Nemanja. Pa jesu li vas zaustavljali? Ma jok, pročitao sam ja saobraćani pravilnik, i lepo piše ako je teret koji se nosi na krovu dobro fiksiran nije obavezan paktreger.
Prizor jeste pomalo neuobičajen, ali ipak se okreće. Nakon provere da li je kanap dobro vezan, ček, van ček tri čeka, i tako, poleteli smo za NS. Ovog puta mnogo brže, jer nismo imali vetar koji nam duva u šoferku, već naprotiv u leđa. Dobro sad, ljudi koji poznaju Nemanju, znaju da se on striktno drži ograničenja brzine (koji vic!) ali stigli smo živi i zdravi što je najvažnije, a evo i nekih fotki…
Hmmmm… po prvi put u mojoj gajbi kum i jebus. Long time no see. Nemam pojma šta bi reko’ još. Ćih. Idem da se vidim sa Švabom, pa se čujemo.
Pozdrav društvo, ovo je prva subota posle duže vremena da sam ostao kući. Takođe i prvi put posle nekog vremena da sam uzeo knjigu u ruke. Knjiga se zove Krv kraljeva. Za sada mi se čini jako dobra. Ne mogu da vam opišem koliko mi prija ovaj mir, uvek negde trčim, da nešto završim. Jeste lepo kad vam se stalno nešto dešava, ali svakom je potrebno da se odmori ponekad od svega toga. Veče je tek počelo, i ko zna šta na kraju može da ispadne, ako neko od vas negde ide većeras želim mu lep provod. Odo da čitakm knjigu aj pozdrav.
Ovaj vikend, ili tačnije nedelja, dan koji ume da bude sumoran prošao je baš lepo. Šteta što nije duže trajao. Lm, ujutru u 11 i nešto, dobro to nekom nije jutro ali za one koji su kasnije, odnosno ranije legli, u stvari i to može da bude diskutabilno, da li ste odmah zaspali pre nego što ste legli ili ste nešto drugo radili
Vozili smo se jedno 20 minuta, ali to prođe kao sekund kad imate lepo društvo. Odredište je Nemanjina kuća, koja se nalazi na zadnjoj stanici. Njemu je inače rođendan 15 septembra, ali slavio ga je dan ranije, jer ipak je sutradan ponedeljak. To mi je bio prvi put da idem kod njega na rođendan. Pričali su mi ljudi koji su išli predhodnih godina, da je bukvalno pola autobusa, ako ne i više išlo na rođendan. Čovek ga baš slavi nema šta. Ovog puta nas je bilo sedmoro, u busu, svi ostali pristizali su kasnije.
Prvo što sam ugledao kad sam ušao u dvorište, je kotlić. Paprikaš se već krčkao. Čestitali smo slavljeniku. Igrali smo pikado, koji je Nemanja dobio za rođendan, fino smo se provodili, da bi kad je počela kiša, koju nismo priželjkivali ušli u kuću. Kuća koju je izgradio njegov otac baš lepo izgleda. Ništa preterano taman kako treba za jednu porodicu.
Posle nekog vremena postavljen je paprikaš koji je bio ukusan, a posle njega su na red došle tri tore. I bez svega toga, sve je bilo fino.
Rodjendan II
Pozdrav društvo, nije me bilo neko vreme, ali to ne znači da sam vas zaboravio. Prvo moram da vam se pohvalim, kupio sam konačno Canon-ov fotoaparat, 4 x optički zum, 5 megapixela. Mogu vam rećim da sam prezadovoljan. Baj sinoć sam proveo lepo veče, gde sam konačno uspeo da okupim društvo, ili bar većinu.
Konačno je sa nama bio i dugo očekivani Siniša, koji se sasvim lepo klopio i družio se sa ljudima koje vidi prvi ili drugi put u životu kao da se rodio sa njima. To me je baš obradovalo. Svi smo se okupili u različito vreme, ali nema veze najvažnije je da smo se našli. Sedeli smo u Operi, kafiću koji sam već ranije spominjao. Činio mi se kao dobra ideja.
S obzirom da sam kupio fotoaparat, iskoristio sam priliku i da ih slikam na okupu. Jedna od lepih devojaka na slici se jako lepo oseća u mom društvu :). A evo još jedne sličice
Bilo je to pre tačno 7 dana, razlog zašto pišem tek sada, je što sam tokom cele nedelje pokušavao da nadoknadim san. Sve je počelo u četvrtak kada je moj brat imao momačko veče. Lepo smo se proveli. T noć sam spavao možda 2 sata. Ali nebitno ne ženi ti se burazer svaki dan.
Sutradan, negde u poslepodnevnim satima, vraćali su se kolima kući Duško i moj ćale, da išli su Kosovskom ulicom, da biim iz sporedne ulice izleteo lik msa kolima. i čukno ih. Lucky breaks, niko nije povređen, ali naš kršadin, koji inače nije u sjajnom stanju, nije bio za vožnju sve do popravke. Izađe lik iz kola, i počne da viče, gde gledaš jesi li normalan i tome slično. Ali kad je skontao da je pogrešio, kaže on Dušku. Čuj ajde da se nagodimo, dam ti ja 20 eura, to te taman toliko. Pff, čuj. A jel hoćeš da uzmeš broj lične karte, i dam ti broj telefona pa da me nazoveš. Ha, lik je baš simpatičan. Ništa došla je policija, i u utvrdila da je imao 2,3 promila alkohola u krvi i tako.
No dobro da se vratimo , subota ujutru, budi mene ćale da mu pomognem da odnesemo meso u Kać. Inače tamo je bila i svadba. Dobra stvar je što sam vozio kola, ovog puta snajkin jugo. Da sam znao kako je lepo voziti kola, polagao bi za vozačku mnogo ranije. No kad smo se vratili rodbina je polako počela da dolazi. Dok smo se svi spremili već su pozvonili na vrata i muzikanti. Dvojca likova, jedan sa kontrabasom, drugi harmonikaš. Ljudi ovaj sa kontrom koji je to lik. Baca on tu kontru u vis, vrti je, jaše je, brate. Tako da je počelo veselo.
Posle izvesnog vremena došlo vreme da se ide po kuma. tako da je nas nekoliko u 4 automobila, krenlo u misiju. Kod kuma veselo, lik sa kontrom izvodi svoj šou. Znate kad nekog ne možete da zamislite da se bavi nečim drugim, kao da se rodio sa tom kontrom. Posle toga smo došli ponovo kod mene kući, nastavili da se veselimo, da bi u neko vreme krenuli po mladu. Izašli smo iz kola, a ispred zgrade se okupio ceo komšiluk, došli da vide šta se dešava. E onda smo se popeli na sprat i došlo vreme za trgovinu.
Svi se okupili, i sve oči su bile uprte u mene. Muyika je stala, i svi čekaju šta ću ja da kažem. Progutao sam knedlu, i počeo da govorim ono što smo se dogovorili. Mogu da kažem da sam imao maksimalnu, za razliku od prošlog puta gde sam bio kao pao sa marsa. A dobio sam instrukcije od mog brata od tetke koji je u poslednje 2 godine prisustvovao preko 10 svadbi. Dakle, nakon prestanka muzike, počnem ja svoj tekst. Jel ima tu neka devojka za udaju? Ima, ima, vele. E pa mi smo čuli da mlada vredi milion, a mi nudimo dva. I dodaju mi dve flaše šampanjca, miliona, uvijene u neki beli papir, i izlepljene novčanicama iz inflacije. Svi su počeli sda se smeju, dobra fora. Jedan od njene braće kaže može, i ja taman mislio sve je gotovo, da bi se drugi burazer oglasio, e čekaj malo.
A ja se češkam ovo nisam očekivao, niti imam spremljen tekst, za nastavak. Veli on, vredi ona i više, ali ako se vole, može. Fiju. Ništa uđem ti ja po mladu, okite me onom deverskom košuljom, izljubimo se , muzika je nastavila da prži. Sišli smo dole, pa smonastavili da se veselimo. I oda je došlo vreme da se krene.
Svi ostali idu za Kać, a nas par idemo da se slikamo u Dunavskom parku. Uđem ja u kola, i taman da krenemo, nešto mene povuče, i zalepi mi se lice za prozor, brate šta je ovo koliko se ja sećam malo sam gucno alkohola, kakvi su ovo tripovi. Trči za nama jedna devojka viče stanite. Kako sam zatvorio vrata, ostao mi je jedan deo deverske košulje napolju, i zaglavila se za točak i eto ti komedije. Stigli smo tamo i a znate kako to već ide mlada i mladoženja, se slikaju u svim pozama. Kum je malo popio pa je počeo da vija labudove i tako.
Posle slikanja smo krenuli za Kać. Kad smo stigli, pristizali su još neki u različito vreme. Pričao mi je skoro burazer od tetke, šta se desilo prošle godine kad se on ženio. Naime, jedan iz kolone, kola uputi se za Karlovce, čovek otišao po tortu. Kad je stigao, izašao iz kola, okrenuo se imao je šta da vidi. Imao je još desetak kola iza sebe.
I tako stigli smo, popeli smo se gore u sobu naša sestra od strica, mladenci i ja, da bi sačekali matičara. Matičar je malo kasnio, mlada se unervozila, ali dobro sad ne treba joj zameriti. Mlada predloži da ugasimo telefone, ili da stavimo na vibraciju, da sene bi desilo da nam zazvoni, kad njih dvoje treba da se izjasne.Jer to se desilo mom burazeru od tetke, prošle godine, nije mu zazvonio telefon celo veče, ali baš tada jeste. Ha. Reko dobro poslušaćemo je, ovaj moj se i onako sam gasi, kako mu dune, pre upotrebe promućkati i to. Ali su zaboravili na jednu stvar, a to je da je nekom od njih trebao da javi na mobilni, kad da siđu :).
Videli smo matičarku kako konačno stiže, i čekamo, čekamo da nas pozovu. Da bi mladina sestra došla po nas, gde ste vi. svi vas čekaju :). Ništa ulazimo mi u salu, uz pratnju svadbenog marša, obasipaju nas na samom ulazu laticama ruža. ja dovodim mladu pred oltar, moja sestra od strica mog buraza, predajemo ih kumovima. i čekamo da matičar počne da govori. Okupili smo se danas, bla, bla, Dušane odgovori mi molim ta sledeće što ću te pitati. Kako si? Dobro, veli, smeje se. Da li ti, bla bla. Da, kaže on. Aplauz. Bojim se da te nisam čula, molim te ponovi- ovog puta bez mikrofona. Da. A da li ti, Silvana. bla, bla. Da.
Ništa svi im čestitali, izljubili ih, i nastavilo se veselje. I tako, ja sam samo seo u neko vreme, da nešto pojedem, jer sam umro od gladi, i posle nisam više sedeo do jutra. Igrao sam, čak sam pevao na mikrofon. Morao sam to da uradim, došlo mi baš smo se zezali. I tako sve do jutra. Mislim da je sve prošlo kako treb. U stvari, najvažnije je da su njih dvoje zadovoljni. Inače, mladi bračni par je trenutno u Turskoj, tačnije Kušadasi. Javili su se, lepo im je i tako.
Sada već juče nakon posla, šalje meni poruku Nemanja - moj druga sa folklora gde si, oćeš na kafu? Što da ne, i onako se nismo dugo videli. On i još par momaka sedeli su u Operi, to je onaj kafić kod Dunavskog parka. Već neko vreme se dogovarama preko poruka da se vidimo, a sve je ostalao na čuvenoj rečenici, dogovorićemo se pa se i vidimo. A vreme mi prolazi, čini mise od kako sam se zaposlio sve brže i brže.
Lm, pita on mene u neko vreme, šta radi Siniša. Inače on se oduševio sinišom jednom prilikom kad smo sedeli u Gusanu, Siniša moja drugarica, njen dečko i ja, a Nemanja je naplanirano naišao. Kao kec na 11, počeli su da pričaju o temi koju obojca jako vole, a to su kola. Inače siniša je čovek koji se stvarno razume, i što se tiče mahanike i svega, on to drži u malom prstu. Ajde zovi ga, veli on meni, pa ćemo večeras svi zajedno izaći. Narvno, dogovor je pao, još se čujemo kasnije za detalje.
Nazovem ja Snišu kažem mu kako stoje stvari, međutimon je čovek radio fiziki ceo dan, pomaže nešto bratu, i pitanje kad će doći kući, biće umoran i to.. Jbg, šteta. Nazovem ja sestru, jer hoću sad nju da upoznam sa svojim društvom. Naravno da je pristla dogovor je pao. Ali na kraju, spala knjiga na dva slova. Našli smo se samo ja i sestra, ime joj je Biljana baj d vej. No ne smeta jer se već dugo nismo ispričali, tako da mi je baš prijalo. Bili smo i u kafani Naše mesto, tamo gde sam bio i predprošli vikend, na tamburašima. I tako. Šteta moglo nas je biti bar osmoro kako smo se ispočetka dogovaraliali nema veze.
Nadam se da ste i vi lepo proveli noćas, i da se još uvek lepo provodite.
Pre svega propustio sam da vam kažem još jednu stvar, koju sam možda više krio od sebe nego od Vas. Naime, moj mlađi brat kada je uzeo poklon u ruke, nije se ni zahvalio kao čovek, možda će neko reći kakav si to pričaš tako o svom bratu. Nije ni to ono što me je povredilo, nego možda pre nekih pola sata, kuca on na vrata moje sobe, i veli: ” ej znaš ovaj fotoaparat, ne može da snimi ton, jel imaš još uvek račun, ja bi ga zamenio i doplatio za neki bolji.
Iskreno osećao sam se kao popišan, kao da je pljuno na poklon. Mislio sam da mogu da držim to u sebi, i da pregrmim. Ljudi nije to neka obična svađa između dva brata, pa se ja sada vama žalim i tome slično. Sad mi je jasno kako mizgleda, odnosno kako se ljudi osećaju kada meni nešto nepromišljeno izleti. Jedino mogu da obećam sebi da ne radim takve stvari, ili da ih radim sve manje i manje, jer ne želim nikom da se tako oseća.
Nadam se da i vi kao i ja smatrate da je poklon nešto emotivno, pokloni se daju od srca, a ne iz novčanika. Isam imam nekoliko takvih sitnica koje su mi poklonili prijatelji. Te stvari će me uvek podsetiti na njih i na neke lepe uspomene, stvari kojeima ste se zajedno smejali i slično.
Mislim da to nije dobro što radi, ne zbog mene, i zbog toga kako se sad osećam nego zbog njega samog, brat mi je. Voleo bih da je drugačiji, ali neko mi je jednom rekao, braću, roditelje, i rođake ne možeš da biraš, možeš da biraš sa kim ćeš da se družiš.
Sju, kako može da bude takav, nadam se samo da neće nekom drugom takve stvari radit. Ali dobro njegov život on treba da živi, njegov fotoaparat, dobio je i račun pa neka ga menja. A kada je video da je račun iz Rodić-a, pljas lupio se po čelu. Trebao sam ga pitati i gde da mu kupim poklon. Eto ljudi odo ja da spavam, želim vam sve najlepše, a mom bratu neka je Bog u pomoći.
U ponedeljak, nakon posla sam otišao do Rodića da kupim neke stvari, između ostalog i da potražim fotoaparat. Na moju sreću našao sam odličan, ima 6 MP i 3x optički zoom, Panasonic, lepo izgleda, mali i siv. Istog momenta sam pozvao prodavca da pakuje. Kupio sam uz njega i karticu.
Razmišljao sam kad bi bilo najbolje da dam poklon. Sutradan ujutru, pre nego što sam krenuo na posao, čujem glasove u hodniku, i skontam da su mi tu i snaha i buraz. Izađem iz sobe i pozovem ih kod sebe. Šta ti trebe kaže Duško? Samo vi sedite sve će vam biti jasno. Uzmem kutiju u ruke, pružam je i kažem, ovo vam je poklon od mene, nek vam je u zdravlje.
Šta bi to moglo da bude vidim im po licu da ne slute. A kad su skontali šta je, jao radosti. Super hvala ti, oduševili su se. Snaha se posebno obradovala. Predpostavljam da nisu prestali da se slikaju do sada, ja znam da ja ne bi
Pozdrav društvo nije me bilo neko vreme, a baš sam vas se zaželeo. Sve do danas sam bio bez računara, a nism ni slutio da će mi biti tako loše, bio sam kao bez noge. čovek se na dobro lako navikne, a isto tako čovek ne zna šta ima dok to ne izgubi. Na moju sreću nisam ništa izgubio, ali čovek u takvim trenucima pomisli na najgore.
Naime, posle raznih pokušaja hlađenja otvorenog kućišta ventilatorom, jer sam mislio da ću tako sanirati stvar. Ništa. Odneo sam komp u servis, na sreću to mi je preko puta, objasnio ljudima u čemu je stvar, i zamolio da mi pomognu što pre. To je bilo pre dva dana. Ljudi nikad dočekati, a samo mi je bilo da znam šta mu je.
Juče negde oko 18.15 zvoni meni telefon, u to vreme sam bio kod Siniše, već sam ga spomenuo ranije. Javljam se, kad ono momak iz servisa. Zdravo marko, samo da javim da je računar ok, ja sam sve ponovo povezamo, mislim da di je tu bila greška, i jedan mali šrafić je bio na ploči i izazvao je kratak spoj, ali ništa se ne brini sad je sve ok. Super momak, koliko moja firma vašoj firmi? Tvoja firma našoj firmi 500 dinara.
Instalirao sam novi Linux, a ostala su mi sva podešavanja sa /home particije. Dokaz da nikad ne greše kompjuteri već samo ljudi….
Kad smo već kod ljudskih grešaka, još jednom da se izvinim Čaroliji što sam je 3x nazvao kalifornija.
Kompjuter me zaj… da prostite već tri dana. Zna da se upali sam ili neće da se upali uopšte. Ostavio sam ga da radi stalno sa ventilatorom uperenim u kućište. Kad samm se vratio obradovao se taman radi, ono izbaci neku grešku i sad opet neće da se upali. Iskreno ispočetka sam se sav isprepadao, neko mi je jednom rekao da komp oseti svaku vašu reakciju, i na njega se to projektuje, prema tome ne smeta biti nervozni, kad sednete da radite na njemu. Sumnjam u hlađenje ili napajanje. Ovo je jedinstvena prilika da napišem post, nekim čudo radi, možda zato što nisam nervozan.
Sinoć me je pozvala sestra da izađem sa njom i njenim drugaricama, u Skiper, to je brodić na ribarcu. Nisam ništa očekivao, a kad ništa ne očekujete najlepše se provedete. Naime žao mi je što nije bio sa nama moj prijatelj Siniša, prehladio se pa leži u krevetu. Tvrdim da je izašao sa nama prezdravio bi 100%. Zvao sam i Nemanju, mog druga sa folklora, međutim i on iz neko razloga nije hteo da ide. Tako da ja osta sam sa 4 žene.
Mesto je super, bilo je salsa veče, svi smo plesali. Svi su bili vedri i nasmejani, bnilo je različitih generacija. Oduševio me je jedan par, mislim da imaju oko 70 godina, i super plešu. U neko vreme u toku večeri DJ se oglasio i kaže, da se poređamo u grupe po 4, a ispred svih nas će da plešu, ljudi iz plesne škole, naravno mi da ih pratimo. Mislim da je neka igra iz Venecuele, nebitno super je nije bilo teško za skontati. Osim toga puštali su i muziku iz 70-tih, 80-tih, 90-tih, i tako, sve u svemu super provod, pogotovo što nisam dugo, đuskao uz tu muziku, mislim u nekom klubu, i slično. Kasnije smo izašli na palubu sa ležaljkama, seli smo da se odmorimo, i iživamo u vetru sa Dunava. Super ljudi, ako niste išli tamo idite bar da vidite kako je.
Kao što sam vam već jenomk napomenuo, moj brat se uskoro ženi,. Već duže vremena razmišljam šta bih mogao da im poklonim, čemu će se obradovati. Dobro obradovali bi se oni šta god da dobiju, ali nešto što će im koristiti.
I neko mi jednom prilikom, napomene, zašto im ne bi uzeo fotoaparat. To danas svakom treba, sigurno i njima, čuo sam ih više puta kako pričaju da će ga prvom prilikom kupiti. Danas u neko vreme, kad sam došao sa posla, vidim da mi je tu buduća snajka, pa mi padne na pamet da porazgovaram sa njom nasamo.
Slušaj curo, pošto će te ići na medeni mesec, sigurno vam treba fotoaparat, e pa ako ste planirali da ga kupite, znaj da ću vam ga ja pokloniti. Jao hvala ti, cmok, cmok, obradova se snajka, a meni drago. Tako da ću ići po većim diskontima, da pogledam, kakvih ima. Planirao sam da im uzmem neki najjednostavniji, turistički. Ali psst, nemojte nikom reći.
Ili kako se već piše, baj d vej, ljudi stigao mi je monitor. Eeeeej pa ovo je čudo, ne znam kako sam do sada živeo bez njega. Rekli su mi da će stići sutra ali ne smeta mi, može i sada, ha.
Pustio sam neke filmove, koje sam već gledao na preskok, čisto da vidim kako izgleda. Pa se odmaknem, onda se odmaknem još malo, kao u bioskopu, svaka čast onom ko ga izmislio. Ovo je tek početak, imam utisak da se neću zasititi.
Društvo ima još jedna stvar, nadogradio sam svoj blog, od sada možete doći na ovaj blog, kada ukucate cimoxblog.com
Juče posle podne sam obišao ceo grad tražeći grafičku za moj komp. I na svakom mestu su mi rekli da nemaju, i da se AGP više ne proizvodi. Prilično ne ljubazni su bili u PAKOM SHOPU, u Jevrejskoj ulici. Inače oni imaju više prodavnica, samo po NS, a kamoli po drugim gradovima, i svuda su ljubazni, bar koliko sam ja čuo od drugih, a mislim da nemaju razloga da lažu.
Lm, taman kad sam hteo da odustanem , moj kum me podseti da postoji još jedna na Trgu Mladenaca. Uputim se ja tamo dok ne bude kasno,. Tada je bilo negde oko 7.20, a oni rade do 8. Uđem u prodavnicu i kažem šta mi treba. Jedna žena mi pokazuje kutiji, i kaže, vidite imamo ovo je poslednji primerak koji mi je ostao ali je rezervisan za jednog mog prijatelja. Pitam, pa dobro jel može da se naruči. Žena odgovara, može, i dodaje sačekajte samo trenutak, i uzima mobilni da pozove nekog.
Alo druže (žena priča), jel mogu ovu karticu da prodam jednom momku, hitno mu je a tebi ću sutra ja da donesem drugu, ma sigurno dodaje ona, garantujem ti 100 %. I eto na kraju je prodala meni. Ipak se isplatio trud. do sada sam imao ATI9200SE, a sada imam NVIDIA MSI7600GT, ha.
Aima još jedna stvar, 30,07, treba dami stigne moonitor WIDE crni ASUS 19″, koji sam naručio preko pakomovog sajta. Do sada sam imao mnonitor rezolucije 1024 x 768 sa 15″, a od 30 - tog dobijam drugi koji je 1440 x 900 sa 19″.
Danas pre nekih dva sata, konačno sam našao nešto što sam odlagao već neko vreme. U prodavnici računara i svega što što ide uz isti, Laptop, u ulici Maksima Gorkog, kupio sam 2×1GB DDR ram memorije. Do sada sam imao, 2X256MB DDR.
Sam sam otvorio kućište, izvadio stare, i stavio nove. Govorim vam ovo iz razloga što pre nekog vremena nisam smeo da priđem računaru, misleći da ću nešto pokvariti, a kamoli da ga otvorim. Verujte mi ništa strašno, kao i sve drugo.
Ono što je najbitnije, je da mi se sada Firefox otvara mnogo brže. Mnogo brže otvaram više stranica istovremeno. U svakom slučaju pravo osveženje za moj komp, tako je nastao izraz radi kao nov.
Pozdrav društvo, želim i vama da nađete neko osveženje.
E pa ljudi moram da vam kažem došlo vreme za ženidbu!!! Eee, za one koji su pomislili na mene pogrešili su. Naime, 16-og avgusta ženi se moj mlađi brat Dušan. Već puna dva meseca, renoviramo naš stan, takođe renoviramo i babin stan, gde će se on i snajka u neko vreme preseliti. Dobra strana toga je što sam se i ja proširio, sad ću imati takoreći dve sobe na raspolaganju, koje su takođe okrečene, i stavljen je laminat. Kao da sam se uselio u nov stan.
Što se tiče mog brata, ženidba je bilo nešto što se podrazumevalo. Oni su već dugo zajedno, mislim da sada ima već 10 godina, tako da su stavili tačku na i. Sviđa mi se što se ne diže neka frka oko toga u našoj kući. Ili je možda još prerano da se tako nešto kaže. Možda zbog toga što ni nemamo vremena za tako nešto, jer se praktičo svaki dan radi nešto oko stanova.
Frke se ne bi ni setio da mi na to nisu ukazali neki rođaci kad ih sretnem na ulici, nešto kao Marko čuli smo radosnu vest, Duško nam se ženi, reci mi jer već počela frka. Mislim se zašto bi. Više mogu tu frku da im nametnu takvi ljudi, nego što će oni sami da je naprave.
Ja mu dođem kao neki dever. Ljudi ja nemam pojma šta treba da radim. Naime već sam bio dever, mojoj sestri od strica iz Žitkovca. To vam je jeddno seoce u Srbiji. Ja sam ih molio sto puta da mi objasne doslovce šta da radim, a nni će na to samo, ništa se ti ne brini sve će biti u redu. Stvar je u tome što kako i neki od vas znate svako selo ima svoje običaje, e pa ovde se ispostavilo da svaka ulica ima svoje običaje. Al dobro sad, ne bih voleo da se desi de ža vu. Ne zbog mene, meni je sve jedno kako će to da ispadne, nego zbog njih ipak im važno da sve ispadne kako treba. Ali otom potom, ili potom otom.
Dani EXITA su prošli fino čini mi se, bar po mišljenju nekih koji su bili. Osim onog incidenta u kampu naravno, to nikom nije trebalo. Šetajući više puta, kejom do štranda i nazad, u subotu, moj prijatelj Siniša i ja svaki put smo zatekli reku ljudi na Dugi koja ne prestaje da teče prema Varadinu. Ono što smo obojca konstatovali je da su ove godine za raliku od predhodnih stranci nekako opušteniji. Baš kao da su se odomaćili, i stopili sa našima, po kafićima, klubovima, Štrandu.
Predpostavljam da su to neki koji su već bili predhodnih godina, i neki koji su došli zajednio sa njima jer su im ovi rekli kako je kul. Takođe se moglo primetiti kako je mnogo više lepih devojaka, nego prošle godine. Da li to zbog toga što se meni lepe stvari događaju, pa mi se onda čini sve lepo. Ali mislim da to nije slučaj. Ako su sve Britanke, jer kako kažu ove godine je došlo 30 hiljada Britanaca, prvom prilikom idem za Englesku. 30 hiljada mi se činilo previše, i pomislio sam da su to samo priče, ali činjenica je da je Engleki jezik dominirao. Dok smo šetali kejom čekali smo da čujemo svoj jezik. I čuli smo one čto prodaju sve i svašta.
Takođe je bio lep prizor Tvđave, koja je bila osvetljena sa reflektorima. Žao mi je što nemam fotoaparat, to su situacije kad vam on treba. Videli smo da nismo jedini koji su oduševljeni prizorom, mnogi su stali da uslikaju tu lepotu. Interesantno kako vam drugi ukažu na lepote koje vas okružuju.
Jednom prilikom kad smo posle Engleskog seli u Gusan, da tako kažem koleginica iz škole i ja, za stolom pored nas je sedelo neko društvo koje je pričalo na na našem jeziku, ali sam čuo ipak drugačiji akcenat, koji ne čujem baš često. Nisam izdržao a da ne pitam, ja se stvarno izvinjavam, ali odakle ste vi?
Jedan od njih mi odgovara, uz to pruža ruku, i kaže. Mi smo iz Zagreba, ja sam Danijel, kako si? Stvarno, pa kako vam je ovde, jeste li došli na EXIT? Jesmo, super nam je ovde, odlično se provodimo, evo imamo i vodiča, pokazujući rukom na devojku preko puta…..
Dok sam se okrenuo došao kraj radne nedelje. Ranije sam uvek znao koji je dan, a od kako sam se zaposlio, uvek znam koji je datum a dan nemam pojma. Uvek mi je kratak dan. Budim se svako jutro u 7 sati, i od tad pa bukvalno dok ne legnem u krevet svaki minut mi je ispunjen. Ranije dok sam studirao mislio sam da nemam vremena za ništa, ali kako sam se zaposlio imam još manje vremena, a čini mi se da više stvari postižem. A opet znam da mogu još bolje da se organizujem, i još po nešto szignem da uradim. Čovek kad se zaposli, ako ništa drugo stekne neki osećaj nezavisnosti, samostalnosti, itd.
Ljudi kako je svet mali. Naime pre nekog vremena, u bašti doma vojske gde se rekreiram, počela je da dolazi jedna ekipa momaka iz okoline Novog Pazara. Super su momci, i kao sportisti i kao ljudi. Jednom prilikom spomenem im, da gde radim, i da mi je gazda Turčin, a isto tako da mi je jedan od direktora, ili tačnije direktor za Balkan, jedan njihov meštan. Ime mu je Murat Bas, sećate se kad sam vam pričao, da sam pre nego što sam se zaposlio, bio na razgovoru u kom moj sadašnji direktor, dirktor iz turske, i levo od mene je sedeo lik koji ima istu frizuru kao ja. E pa taj lik, je poreklom iz Novog Pazara, školovao se i živi u Istambulu. Na sve to kaže meni jedan od ovih momaka, čuj kad sledeći put dođe Murat u Srbiju, pitaj ga da li su njegovi, poreklom Jusović.
Pre odprilike dve nedelje, kaže meni diša, Marko napravite i pošaljite faxom rezervaciju u Hotel Park, za gospodina Murata. Dva dana posle toga ujutru negde oko 9, moj diša se sav uzmuvo po kancelariji, počeo da sređuje svaki pedalj svog stola. To inače radi, vrlo je pedantan, verujte nisam sreo pedantnijeg čoveka, ali ovog put sav se predo, pa namešta registratore, na polici da ne stoji neki na krivo. Uzima daljinski od klime, pa podešava temperaturu, i kaže Marko jesmo li mi ovo proveravali? Iz fijoke u stolu uzima dezodorans, pa se šprica. Iskreno, da vam kažem ja sam skroz zaboravio šta je u pitanju, jer svaki dan imam toliko posla da dok traje radno vreme ne stižem da mislim na druge stvari. I da se nije tako ponašao ne bi ni skontao.
Počnem da se smejem, onako malo za sebe, i vrlo brzo posle toga, na vrata naše kancelarije pojavljuje se od, sa još jednim čovekom čija firma sarađuje sa našom. Ništa izljube se tu njih dvojca kao pobratimi, pruža meni ruku, kako si Marko, odgovaram dobro je kako si ti, i tako. Ponudim ih šta će popiti, i nastavim da radim svoje, dok se oni izdivane. Posle nekog vremena prilazi mom stolu Murat, pruža mi usb, Marko jel može samo na trenutak da te prekinem, da nešto vidim. Nema problema, samo izvoli. U tom trenutku mom diši zazvoni mobilni, i dok je pričao ja se obratim Muratu. Čuj jel ti dođe nešto porodica Jusović? Čovek se okrene prema meni, i zaćutao. A ja da bi prekinuo tišinu, kažem upoznao sam jednog momka koji ovde studira, i tvrdi da ti je rod. Jeste, jeste veli on, daj jel imaš njegov broj telefona, kako ga ti znaš? Pa igramo zajedno basket, znam celu njegovu ekipu. Ajde ti meni ostavi broj, pa ću mu ja dati, ionako ću se videti sa njim, možda već danas.
Za sve to vreme moj diša telefonira i slaže face dok nas posmatra, nije mu jasno šta se dašava. A nas dvojca se raspričali. U jedno trenutku diša završi razgovor, i čovek ne zna gde da gleda. Obrati mu se Murat. Dragane ja sam skroz zaboravio, ja imam ovde rodbine.
Akhm, ili kako se već piše u knjigama kad se čovek iskašljava. Marko vi njega poznajete. Pa kako da ne zajedno idemo na rekreaciju. Završi Murat to što je imao, posle njega vratim se ja za računar i nastavim da radim svoje. Posle nekih sat, sat ipo kada sam obavio šta sam imao po gradu, vraim se da bi mi diša opet zadao da negde idem, dodjući pri tom, sačekajte ići će i Muratsa vama, zajedno taxijem, pa vi nastavite dalje svojim putem, uz Božiju pomoć. Inače mi je diša jako pobožan, često spominje Boga, Bogu hvala, Bog ti pomogo, na nekoj razglednici csa slikom neke reke u Srbiji, napisao je nešto iz biblije, i tako.
Dok sam čekao taxi zajedno sa Muratom, lepo smo se ispričali. I on voli da igra basket, trenirao je u Fenerbakčeu 9 godina. Pa smo se dogovorili sledeći put kad dođe ići ćemo zajedno da odigramo koju, i tako.
Sve najbolje društvo.
Imajući problema sa Widowsom koji sam instalirao kad sam i kupio računar, verovatno zato što je bila neka loša verzija u pitanju, pre par dana sam instalirao LInux. Od tada nemam problema.
Mnogo lakše idem na net, ne zakucava mi se komp, gledam filmove, pogotovo od kako imam ADSL 512, da kucnem o drvo sve radi odlično. Svaki put kad se pojavi nova zakrpa instaliram je, i to mi daje neku sigurnost, da neću imati problema šta god radio na računaru.
Za kraće vreme uradim mnogo toga, i rasterećeniji sam, jer ne moram da mislim svaki put kad uključujem komp, oće li se zakucati ili ne. Iskreno preporučujem i vama da uradite isto, pogotovo što možete da radite sve što radite i u Widowsu, jer postoje zamene za sve programe. Zamena za Word, u Linux-u se zove OpenOffice.org Word Procesor, zamena za Exel je OpenOffice.org Spreadsheet, Powerpointje OpenOffice.org Presentation.
Potpuno su indetični, samo što su lepši. Ima još jedna stvar u vezi tih programa, ne znam da li ste znali da verzije Worda i Exela u Widows-u imaju grešku. Prilikom množenja sa 3 javlja se greška. E pa pa verzije u Linux-u ne samo da su lepše nego rade bez greške.
Ponovo posećujem forum eniaroyah.com, koji sam zapostavio, takođe sam zapostavio i vas, ali eto me nazad, mislim ja na vas. Iako mi je kratak dan, s obziro koliko stvari uradim, ipak je sve stvar organizacije.
Sve najbolje društvo čujemo se uskoro.
Čisto da vam se pohvalim, pre nekog vremena krenuo sam na obuku za rad na Windowsu, Wordu i Exelu. Što zbog sebe, jer mi je potrebno to znanje na poslu, a i da bi proširio cv. Pre neki dan sam dobio diplomu o završenom kursu. Iskreno da vam kažem pomaže mi dosta na poslu, mnogo lakše dolazim do rešenja kad naiđem na problem.
Pre dve nedelje upisao sam početni kurs iz engleskog jezika u privatnoj školi koja se zove Lingua, nalazi se u željezničkoj ulici. Pre nego što upisujete ovu školu polažete test na osnovu kojeg utvrđzju vaše znanje.
Tako da su za mene konstatovali da mi je gramatika loša. I onda su mi rekli, izvini nemoj se ljutiti ali mislim da bi bilo najbolje da kreneš u početničku grupu. Što bi se ljutio. Pa eto neki se ljute kad im kažemo. Gluposti, nema nikakvih problema. Jako sam zadovoljan za sada.
Grupa je mala ima nas ukupno osmoro, a kao što znate što je manji broj ljudi učenje je efikasnije.
Svi su ok, osećam da napredujem, inače to je intenzivni kurs od 4 puta nedeljno.
Ne mrzim ja nikoga, opet možda si u pravu, kad pogledam kako izgleda to što sam napisao, previše sam generalizovao. Nemam ja ništa protiv ljudi iz drugih mesta, dokaz tome je što se družim sa tim ljudima. Naravno da svakom treba dati šansu da bude, odnosno živi tamo gde želi. Verovatno ni ja nisam taj koji nekom može da sudi.
Ali ono što smatram da ne valja, a to su mi rekli i ljudi iz raznih sela, jer ja uglavnom trgujem sa njima je da se sela koja su nekad bila lepa rasipaju baš zbog toga. Sela su hranila i održavala ovu zemlju, i ako ona propadnu, neće biti dobro. Preveliki uticaj kalifornikacije je u ovoj zemlji, odnosno najpre u Novom Sadu. Upoznao sam ja ljudi koji stvarno nisu imali izbora, i zajedno sa porodicom su se doselili u grad tražeći načina da žive bolje. Upoznao sam i one koji su bogati, ima čak i stan u NS, ali mu ne pada na pamet da živi u gradu. Ali sam zato upoznao i one koji su iz bogatih porodica na selu, ali mu je ispod časti da ostane tamo, na njih sam i aludirao u predhodnom postu.
Pozdrav dobri ljudi. Sećate se da sam vam rekao da je moje radno mesto vezano za Žabalj. Možda sam vam pomenuo, ali mogu i opet jer volim i više puta to sebi da kažem. Naime, nije mi teško da svako jutro ustajem u 6 sati, i putujem busom. Čak mi predstavlja pravu rehabilitaciju promena sredine, jer vrlo rado bežim iz NS kad god imam priliku. I dalje rado šetam njegovim bulevarima, ali se trudi da šetam ulicama gde nema mnogo ljudi. Brate u ovaj grad se doselilo sve i svašta.
Upoznao sam jako puno devojaka koje su došle u NS, koje će po svaku cenu ostati. Iako su u mestu, ili selu iz kog dolaze imale priliku da se udaju za kvalitetnog, i vrednog momka, koji obrađuje zemlju, a ne. One dolaze u grad, glume neko ludilo, rade u butiku za platu od 15-ak hiljada, sa tom platom poklope ceo mesec i njima kao super. Momci isto tako, beže ispod časti im je da vode neki porodični posao, samo zato što to nije u gradu. Jeste li prolazili skoro centrom, svi se oblače isto, liče jedni na druge.
Novi Sad nije onakav kakav pamtim pre 10 godina. Postao je vašar. Devojke i momci kad se vraćaju iz nekog izlaska, pevaju neke pesme sa granda. Nazovimo ih pesme u ovoj priči. Kažu ljudi to je kič, a ja kažem to je uvreda za kič. Ima jako puno droge, znate koliko puta sam čuo kako neko viče, stani, uhvatite ga, lopov, uhvatite ga. Lik ukrao kutiju žvaka, misli može to da uvalja nekom pa će skontati neku kintu da se uradi.
Oni tvrde ko se radi ne boji se gladi. Igraju na siguran fiks. Evo sad, vraćam se sa posla, neki pecaroš viče za likom, stani, baci štap, čuješ li me ostavi štap. Tim tempom kojim je bežao moga je ladno da mu pobegne, ali je ipak bacio štap u travu, i otišao na drugu stranu. Pomislio sam možda je rekao sebi, stani šta ja to radim. Hau jes no. Šta bi bilo kad bi bilo. A kad odem u žabalj, ili ima posla, pa mi nije dosadno, ili možeš da čuješ tišinu, a to mi prija, nemate pojma. I tako,znate vi sve ovo i bez mene, nego eto došlo mi tako.
Sve nabolje društvo, stay straight and may the force be with you.
Firma se zove Uzel Agri. Inače to je firma iz Turske, bavi se trgovinom poljoprivredne mehanizacije, znači moja struka. Dva dana posle toga otišao sam na razgovor sa direktorom. Pregledao je moj cv, i kaže: “Vidim ovde piše da vam je znanje engleskog jezika početni nivo, oćete mi molim vas reći nečto o sebi na engleskom.
Bio sam iznenađen, ali sam se snašao. Rekao sam samo osnovno, gde živim, šta sam studirao i tome slično. Dobro, kaže on, i objašnjava i čime se bavi firma, i šta bi bio moj posao, i kako bi moje radno mesto bilo u Žablju. Jel bi vam to predstavljalo problem. Pff, čuš mislim se u sebi, i kažem naravno da ne bi. Još smo malo razgovarali, da bi mi na kraju rekao bićete pozvani na drugi razgovor, kada će doći generalni direktor firme, to je naverovatnije ove sredu. Kako sam ga razumeo, a mislim da jesam on je u Žablju. Međutim nije HA.
Prošla je sreda, prođe i cela nedelja, ništa. I opet kad sam već skoro otpisao, zvoni telefon. Bila je sreda, ali za dve nedelje. Taman sam se probudio iz popodnevnog sna, vidim nepoznat broj. Halo Marko, jeste vi? Da ja sam, izvolite. Ovde Dragoslav Rakić iz firme Uzel Agri. Da li ste u mogućnosti da dođete na intervju u hotel Park, došao je gospodin Umit iz istambula, u 18h. Tad je bilo 17h.
Presvučem se na brzinu, moji me gledaju gde si se tako spremio. Došao mi drug iz Turske, pa moram da budem lep kad ga dočekam. Šta pričaš ti? Ljudi idem na razgovor za posao ljudi. Oooo, odlično, ajde srećno.
Kad sam došao u hol hotela, pitam devojku što radi ili ti hotel girl, gde se nalaze gospoda, rekli su mi da imajurezervisan separe. Stvarno ne znam gospodine, ima puno rezervacija možete i sami da ih potražite. Nađem ih pozdravim se sa ljudima, i kažu mi da sednem u susedni separe, dok oni završe razgovor sa predhodnim kandidatom. Sednem i čekam. Čujem po koju reč šta pričaju, i kad su pitali lika za koliku platu bi radio, kaže 500 e. Brate, mislim se ti odmah za direktora, ali dobro njegova stvar.
Lik ode i ja sednem. Desno od mene je sedeo Rakić, naspram mene Umit, a levo Murat, nešto kuca na laptopu (ima frizuru kao ja ha). Baci mene Rakić u vatru, da pričam sa njima. Pitali su me šta sam studirao, kad sam završio faks. Ja im odgovaram pre 4 meseca. Pa toje skoro, veli on, šta ste radili u međuvremenu? Razne fizičke poslove. Fizičke poslove, a završili faks hm, kaže uz osmeh. Mislim se brate ako si mislio tako da me cimaš, moraćeš bolje. Na žalost tako je, primoran sam da radim bilo šta. A šta ste još radili u poslednje vreme? Tražio sam posao od firme do fime. Klima glavom. I on mi isto kaže koje bi bilo moje radno mesto, i pita šta mislite, jel bi ste znali to da radite? Smatram da bi mogao to da radim. A za koju platu bi ste radili? Radio bi i za 250 e. Ma slušajte, sve što tražim je šansa, ako se pokažem kao dobar, vi ćete već videti, ako ne lepo ću vam se zahvaliti, i to je to. Hm, pogleda se sa Muratom, i kažu to bi bilo sve, javićemo vam se.
Par dana posle, opet meni zvoni telefon, diša zove i kaže:”Dobar dan Marko, dođite sutra, potpisaćete pred ugovor, počećete sa probnim radom. Brate meni srce puno. I eto me upravo sam na poslu.
Upravo sam zvao dišu, da ga pitam jel da kupujem markicu za sledeći mesec, ili da da ne kupujem džabe, jel već je peti. Naravno, nije meni zbog markice, nego 10-og bi trebali da mi kažu, da li ostajem ili ne. Aha, kaže on, pa dobro mi ćemo vam uplatiti markicu za sledeći mesec. Tako da društvo ovde sam bar po ugovoru još 6 meseci.
Iskreno, za sada mi se sviđa ovde, mirno je mesto, ljudi su ok, vozio sam i traktor, i firmin auto, ljudi su ovde ok, svašta nešto.
Želim da se i vama dese lepe stvari, i da se osetite kao ja sada. Pozdrav.
E sad kao što sam i obećao, da kažem koju o vozačkom, i poslu. Dan kad sm položio za kola, vozio sam najbolje u životu. Bio sam potpuno opušten za razliku od predhodnog puta, što je i urodilo plodom. A razlog zašto sam bio opušten, eee.
Elem, kako sam završio faks, dok sam trađio posao, radio sam razne fizičke poslove. Čisto da imam neku paru. Dok sam jedan dan na gradilištu, zove baba. Marko, zvali su te sa biroa, kažu imaju neki posao za tebe. Iskreno, već sam digao ruke i blo mi je muka, jer ni sam ne znam koliko sam mejlova poslao, u razne firme, na koliko razgovora. I svi kažu, javićemo vam se, i slično. i kad sam se najmanje nadao, oni zovu.
Pa dobro šta si im rekla? Rekla sam da si na poslu, u BG. Mogli su mene da zovu, imaju mioj broj mobilnog, ajde reci mi njihov broj. A baterija na izdisaju, krede još manje. UIzmem neko parče cigle i pišem broj na betonu. Zovem kažu mi ime firme, treba da ih zovem sutra.
Nastavak u sledećem postu, nema više mesta.
Pozdrav društvo, eto mene u Somboru. Naime moj kum me je pozvao u goste. Kao i uvek jedva sam dočekao da sednem u voz. Usput sam čitao Hronike ambera. Upoznao sam jednu lepu devojčicu crne kose i smeđih očiju. Interesantna stvar je što je ona meni prišla i pitala je li slobodno, iako je bilo i drugih slobodnih mesta. Odmah zatim je seo i jedan par. Ja sam odspavao jednu partiju. Nije dugo trajalo, puno je bilo truckanja. E posle sam opet uzeo da čitam. Ovo dvoje su sišli u Odžacima i onda je ova riba iskoristila priliku da me muva. Posle nekog vremena u toku razgovora prizna ona meni “Moram da ti priznam, kad sam videla koliku si knjigu izvadio, i kad sam videla gde si stao, odmah sam se oduševila” Nasmejao sam se i rekao, “Jednom sam čak video i veću!” (Šala, nisam to rekao, ali bio bi fazon, zar ne?)
Došao sam u Sombor, pita kum jesi li gladan, a ja k’o iz topa: Nisam, malopre sam je(b)o!
Uveče odemo do do trga kad ono tamo Van Gog. I nisu baš nešto. Gledam kako ljudi skaču, a to je više ono ajde da mrdamo glavom da ne kažu da smo seljaci. malo smo ostali, i nastavili dalje da šetamo.
Video sam gde je bila prva učiteljska škola u južnih Slovena, a koju je osnovao Avram Mrazović. Istu je svojevremeno pohađao i Josif Marinković, između ostalih. Takođe mi je pokazao i kuće u kojima su živeli Milan Konjović, dr Radivoj Simonović, i mesto gde je bila kuća Veljka Petrovića. Evo nas kući i još se zezamo
Samo da javim kratko - em sm se zaposlio, em sam položio vožnju. Jako sam umoran pričaću o tome jednom drugom prilikom.
Juče sam ustao rano ujutu, iako sam predhodnu noć legao u 3,4 što znači isto rano ujutru. Ali nema veze iz nekog razloga dobro sam se osećao. Imao sam i razloga da ustanem, jer osim što tražim posao, završavao sam neke poslove po gradu. Igrom slučaja prolazio sam pored moje srednje, a to je Elektrotehička, u Futoškoj ulici. Istina često prolazim pored nje, ali ovog puta sam rešio da uđem. Ono što kažu, prošli su me neki žmarci, i osećanja, nije baš tako u mom slučaju. Mislim da te osećaje ljude sami sebi nametnu, da bi se osećali živi. Valjda.
Kad sam ušao u dvorište pokušavao sam da se setim šta je gde stajalo kad sam ja išao u školu. Video sam da fali jedna drvena bandera koja je stajala na sredini dvorišta. A zapamtio sam je jer sam u nju zvizno glavom u prvoj godini, dok sam zijao u jednu curu. Malo đaka je bilo u dvorištu, bili su časovi u toku. Došao sam do učionice gde je moj razredni držao praksu. Jedan od retkih profesora koji je ostao u školi a da ga ja poznajem. Čujem glasove, ali kažem sebi pokucaću, kad sam već tu.
Dobar dan profesore, u prolazu sam pa čisto da se javim. Čovek se obradovao, odmah dođe do mene i pruža mi ruku, i obraća se razredu. Šta mislite, jer sam mu zapamtio prezime, Milovanović jel tako? Jeste. završio si ovu školu pre 11, 12 godina. 97-me profesore. Izađemo na hodnik i pričamo. Ipak je prošlo dosta vremena, pa smo imali i o čemu.
Pitao sam ga između ostalog kakvi su mu đaci, jel ga slušaju. Mi smo bogami morali. Proviri on kroz vrata, i pita koliko ste imali jedinica? Jedan viče. Srbija i pokazuje prtom tri. Jel ima bar jedan sa manje? Ima pokazuju prstom na svog druga, i smeju se. Ništa ne uče, ti znaš da je kod mene obavezna sveska, i mantil? Znam. Jedan samo piše, i donosi mantil redovno. A ni ja ne mogu da budem onoliko strog koliko bi želeo. Ne daju mi, Učenici danas imaju mnogo veća prava nego ranije. I tako jada mi se profa, i tako završimo, razmenimo telefone i pozdravimo se.
Setim se ja da uveče treba da bude vanredna proba na folkloru za nas nove, da bi brže ušli u štos. Kad sam otišao tamo i odigrao to što mi je trebalo, predloži meni naš harmonikaš, što ti ne bi ostao. Sada će imati probu, ovi veterani, pa igraj malo sa njima. Što da ne brate, ostaću.
Nije ih bilo mnogo, ali kad su počeli da ulaze, gledaju me belo, ko je ovaj. Ali brzo su me prihvatili, nije im smetalo što po godinama mogu da im budem sin. Kad se završila proba vidim propuštene pozive, i poruka od druga, kakvi su ti planovi za večeras? Ništa nazovem ga i dogovorimo gde da se nađemo. Mrzelo me da se vraćam kući, da se tuširam. Kontam valjda se nisam puno oznojio da smrdim. Otišli smo kod drugarice u stan, i pričali do 2, pola 3 ujutru. I tako. Moj jučerašnji dan je trajao duže od 24 časa, ali je prošao kao sekund.
Pozdrav, svima, koliko vas ima.
Je znate onaj vic kad umru srbin i hrvat, i njihove dođu kod Boga normalno. I kaže njima Bog vas dvojca zbo svega što ste uradili zaslužujete da idete samo u pakao. Pogledaju se njih dvojca, šta je tu je. Pa kaže opet bog, e ali možete da birate. Ako hoćete možete u istočni, ili zapadni pakao.
Koja je razlika, pita srbin? Bog odgovara, u zapadnom paklu, svako jutro treba da pojedete po jednu kašiku govana, a u istočnom po jednu kofu govana.
Hrvat kaže, znate kak, mi smo uvek nekako bili bliži zapadu, ja ću u zapadni. Srbin kaže, moj narod je uvek bio naklonjen istoku, neka bude tako i sada. Idem ja u istočni.
Nađu se srbin i hrvat posle godinu dana, pa pita srbin hrvata. Pa kako je tamo kod vas? Hrvat odgovara, ništa ustanemo svako jutro, daju nam po jednu kašiku govana, i to je to. A kako je kod vas, pita hrvat srbina, uz osmeh.
Srbin odgovara, pa znaš kako, jedan dan pokvari se kamion sa govnima, drugi dan nema kašika, treći dan nema kofa, i tako redom ja za ovih godinu dana još nisam okusio govno.
Posle toga, nailaze dva cigančića. Dobro možda imaju 20-tak godina, ali su niski. Pijani, jedva stoje. Priđe meni jedan od njih i kaže, bato jel onaj tamo voz ide za Suboticu preko Novog sada, Ne znam druže kažem ja njemu, sad će da prođe ovaj kondukter pa ga pitaj. Pa gde je on majku mu, fiju, fiju (zviždi) okreće se oko sebe, i gleda. Ispostavilo se da je to voz za NS, koji je stajao tu već pola sata.
Glas razuma sa razglasa kaže, voz za NS stoji na 9-tom koloseku, polazak u 22.55. U to trenutku je bilo 22.50. I šta ću, brzim hodom stignem do voza i uđem. U vagonu skoro pa nikog. Bili su ova dvojca, Đoša i Špic, u nekoj varijanti.
Uđem u prazan kupe sednem,i čujem glasove. Ovu dvojcu jadnika legitimiše neki pandur. Verujte, kad sam ih ugledao poželeo sam da putujem sa njima. Neko bi rekao ti si lud, a meni su se činili zanimljivi. Možda su mi nešto stavili u onaj čaj čto sam pio, al čisto sumnjam. Ma jednostavno sam se lepo osećao.
Aseinović Selim, čujem kako pandur javlja svom kolegi, otac Muslija. A ti, pita ovog drugog, gde ti je lična karta. Kume tebe pita, kaže mu Selim. Nemam. Kako se prezivaš, pita ga pub? Iseinović. Kako bre, na to će pub. Pa Milenković i Milanković, to ti je u našem narodu isto. Ja se smejem i ne verujem. Daj bre ti ga ispitaj, ja ovog ništa ne razumem. Kaže pandur svom kolegi. Ma izbaci ih. Tako i bude. Na sledećoj stanici, izašli su moji prijatelji Đoša i Špic.
Naiđe kondukter, da proveri karte, ja mu pružim kartu i pitam ga. Jel mogu ja ovde da pružim nogare? Nemoj druže molim te, ako naiđe inspekcija, skinuće mi 10% sa plate. Možeš se izuti, pa onda. Nema frke druže, velim ja. Opet sam odspavao jednu partiju, i evo me. Sve najlepše društvo, do skorog viđenja.
Dobro veče dame i gospodo. Upravo sam se vratio iz Beograda. Sad se neki od vas pitaju odkud ja u Beogradu. ne brinite nisam išao da demonstriram, niti na neku jogurt revoluciju. Jednostavno mi došlo, napravio sam nekoliko sendviča, uzeo ruksag, stavio još neke sitnice za koje sam mislio da će mi biti korisne na ovoj jednodnevnoj ekskurziji.
Tačno u 18.05, voz je krenuo sa stanice, najavio sm se nekim ljudima čisto da znaju da dolazim, pa ako imaju vremena da se vide samnom, odlično, ako ne opet dobro. Kad sam ušao u vagon, tražio sam mesto gde ću biti sam. Prijatno sam putovao, čak sam i odspavao jednu partiju. Moguće da sam i malo hrkao, jer kad sam se probudio devojke koje su sedele na sedištima ispred mene su se okretale i nešto kikotale. Ništa, uzvratio sam im osmeh i to je to.
U BG sam stigao negde oko 20h, a na stanici me je dočekao prijatelj kojeg sam upoznao preko jednog foruma o književnosti koji obojca posećujemo. Jedva sam ga prepoznao, sa tom kapuljačom izgledao je kao Eskim. Ali dobro bitno je da smo se mi našli. Šetali smo, pričali, pa je on predložio da negde sednemo da se ugrejemo. Meni sve jedno, što se mene tiče mogli smo da nastavimo da šetamo. Seli smo u neki kafić, u stvari to je kako on kaže klub, u podnožju bioskopa. simpatično mesto, a nije ni skupo. Pričali smo o svemu. Imao sam tri sata vremena do povratka u NS, a prošlo mi ko sekund. Otuda ono, sve što je lepo kratko traje. U svakom slučaju prijalo mi je.
Posle toga me isprati čovek do stanice, pozdravimo se, u nadi da ćemo se uskoro videti. Dok sam čekao voz, izvadim ja one sendviče, u tom trenutku sam imao još pola sata do polaska. Prilazi mi jedna starija žena, primetim da nešto hoće, ko veli ajde da je saslušam. Tražila je nešto što nisam ni u snu očekivao. U tom trenutku sam stajao kod prvog perona, računajući, da će voz sa tog mesta da krene, Jer ona žena na šalteru nije imala pojma, veli kad stigne voz, objavićemo. A na tom mestu ima neka mala, kupola.
I žena meni kaže, izvinite jer možete da budete tu a da se ne okrećete, znate ja tu vršim nuždu, pa da mi ne bude neprijatno, a i vama jer jedete sendvič. Sreća pa sam ja taj sendvič završavao, pa nisam ni morao da pojedem taj zadnji zalogaj. Kad je žena završila to što je radila, dođe do mene i kaže hvala. Kažem nema problema.
Nastavak u sledećem postu.
Kao prvo pozdrav, da ne bude da sam nekulturan, kao drugo moram da vam se izjadam, pao sam danas na ispitu iz vožnje. Od jutros sve mi je krenulo kao da sam ustao na levu nogu.
Jutro sam stigao na poligon negde oko 8, iako mi je instruktor rekao da ispi počinje u pola 9. Iskoristio sam prevoz kolima jer je moj mlađi brat išao na posao mada, mada bolje da nisam, jer je počeo opet nešto da se pravi pametan. A kad god se raspravljam sa njim budem posle toga nervozan, makar malo, a u ovakvi prilikama složiće te se i to malo je mnogo.
Uglavnom kad sam stigao na poligon , imao sam šta i da vidim. Gomola ljudi koji treba da polažu, isto kao i ja. Kad je došao red na našu školu, instuktor pita ko će prvi? Gledam ostale, bila je jedna devojka i još tri momka. Svi se nešto nećkaju i ćute. I ja šta ću pitam prvo devojku, iz kurtoazije, da li hoće možda ona. Odmahuje glavom , neće. Ništa ja kažem Boško ja ću.
Skidam jaknu jer mi je teško da vozim sa njom. Pitam jednog člana komisije koji je sedeo na zadnje sedištu, ja se izvinjavam, jel mogu da ostavim jaknu tu kod vas? Brate on me gleda kao da sam mu rekao profesore aj nemojte mi postaviti teška pitanja, ili nešto slično. Mislim se brate pa nisam te pojeo. Skonta to Boško moj instruktor, i reaguje isto sekunda Marko daj jaknu evo ovaj momak će ti je pričuvati. Dobro.
Sednem konačno u kola. Boško mi kaže, upali auto, išaltaj na prazno, i drži nogu na gasu da se motor zagreje. Znate to je jugo, istna nov, ali ide na plin. Sene Boško pored mene, i kaže ubaci u brzinu, krećemo.
Došli smo do mesta, gde treba da radim lastin rep. Instruktor kaže ajde. I ništa krenem ja da radim. A meni malo frka, al dobro. Išao sam jako polako. Nekako ja to odradim, i kažu ajmo dalje na parkiranje. To sam uradio perfektno, a iskreno najvi še sam se toga bojao. Budala. I sledeće, idemo u saobraćaj. I dođemo do raskrnice, i čekam da prođu ostala vozila koja se kreću putem sa prvenstvom prolaza.
Bilo ih je dosta, i svi prođu samo jedan kamion stao, i čeka ugledao je mene pa eto da mi ustupi, prolaz. Bolje da nije. U isto vreme kad sam odlučio da krenem , instruktor mi mahne prstom idi. E tu sam uprskao, jer sam pri skretanju, išao malo levo desno, jeste to sitno, ali primetno. Odradim još neke radnje, koje su mi rekli. I vratimo se na poligon. To je to. Kažu mi izađi pa ćemo ti saopštiti. E reko, čim vi tako, ćorak. Tako i bi.
Pitao sam zašto, a on se čudi, još pitaš. Ja kažem čekajte, oću da mi kažete gde sam sve pogrešio. Ljudi šta je sve on meni pripisao. Al al dobro sve jedno ošino sam, I uopšte nisam nervozan zbog toga (smajli). Sledeći izlazak na ispit mi je za nekih 15, 20 dana. Nadam se da će onda biti više smajlija (smajli).
Pozdrav dobri ljudi. Danas sam se posle duže vremena video sa dve dugarice, naime nekad smo išli zajedno na folklor. Sedeli smo u jednom kafiću u Laze Telečkog. Tokom razgovora jedna od njih počne da priča o požaru koji se desio sinoć. A ja je prekinem, jer nemam pojma o čemu priča. Iskreno rečeno nisam ni mogao da znam jer sam igrao riziko do četiri ujutru u jednom stanu sa društvom, sa kojima igram folklor. Napolju su mogle padati bombe, mi ne bi znali jer smo se toliko udubili.
A ona će na to, pa Marko ti ne znaš, u kafiću preko puta onog u kom smo sedeli, izbio je požar u kom je poginulo sedam ljudi, a troje je povređeno. Istina kad smo prošli pored tog mesta primetio sam da su zatvorili prolaz, ali nije mi padalo na pamet takvo zlo.
Ajde da je to jedina stvar, kad smo se razišli krenuo sam kao po običaju u šetnju, i imao sam šta da vidim. Ispred gradske kuće, izbili su nemiri. Kasnije sam saznao da su razbijeni prozori na meku, i na jednoj pekari. Sad sam kući. Nadam se da je to sve što mi se desilo, i da je dosta za danas. Dobro nije se meni konkretno desilo, ali opet smo deo svega toga, ako makar samo i mislili o tome.
Laku noć ljudi.
Društvo ja položio. Doduše ostaje mi još vožnja, ali nema veze, lep je osećaj. Ako mislite ići napolje dobro se obucite, hladno je ali ipak lepe žene prolaze kroz grad. Ostanite mi vedri i nasmejani, pa se čujemo uskoro
Što beše daleko došlo blizu, ovo je ispit koji sam odlagao 10 godina, naime u pitanju je test
za vozački. Malo sam nervozan povodom toga al nema veze, verujem u sebe kao što verujem i u vas.
Al da vas ne davi sa tim, večeras je jako lepo u Novom Sadu, iako je hladno nije me mrzelo da
prošetam svoju rutu od 15-ak kilometara. Ne znam da li neko od vas to praktikuje, ali verujte mi
jako se dobro osećam posle toga. Već posle petog, šestog kilometra, sve vam se čini ok, i sve
što vam se desilo u toku dana bilo dobro ili loše, sagledaće te smireno. I tako želim i vama da
doživite svakog dana taj mir, šta god da radite.
Pozdrav dobri ljudi, nisam se javljao neko vreme, ali to ne znači da ne mislim na vas. Bavim se raznim stvarima. Krenuo sam ponovo na folklor, ali ovog puta u AKUD “Vila”, i mogu vam reći da sam jako zadovoljan, ljudi su super, i odmah su me prihvatili. E da uskoro treba da polažem vozački. I tako, svašta nešto, čitam pišem, ima me svuda, najmanje kući. Sad kad imam svoj računar moći ću češće da vam se obraćam.
Постови
Сви коментари
Copyright (C) 2008 Blog Author - All rights reserved!
CimoxBlog theme designed by Walker
